jos jedan blog dje se pisu privatne stvari

Dobrodošli na moj blog

11.12.2015.

zbogom mozgu

Sinoc sam se napusila prvi put u svojih dvadeset godina mizernog zivota na ovoj zemlji. Bilo mi je ludo i smijesno i zabavno i smijesno i zabavno i ludo. MEDJUTIM iako sam fiiino upozorena da ne smijem slat poruke ljudima - osim Stoneru jednom - KAD SE ĐEKO JAVIO JA SAM NAPRAVILA TOLKU BUDALU OD SEBE A DA NISAM NI SKONTALA. POKUŠALA SAM ISPRAVITI KAD SAM POMISLILA DA SAM SE OTRIJEZNILA MEĐUTIM SAMO SAM POGORŠALA. A taman je krenulo na dobro. Taman je počelo ličiti na nešto. Helem. Imala sam najgluplji san ikad.

Boli me kurac što sam imala prvi put u zadnje dvije godine osjećaj da će sve biti uredu. Boli me kurac što su mi rasle kikice, a kinder pingui sam osjećala u potiljku jebote. U potuljku!

Sjebala sam odnos sa jedinom osobom koja mi je actually zanimljiva. Glupa sam. Glupa. Glupa. Glupa. Fuj.

01.12.2015.

danas

danas je bio jedan od onih dana kada mi treba neko, ali ga ne mogu, ili nemam snage, imenovati. sve u svemu, izuzetno sam umorna i slaba. receno mi je hiljadu puta da je sada to normalno i ok. osjecam se kao da sama sebi lazem. toliko ljudi oko mene se trudi da me oraspolozi i razgali, i vecinu dana sam dobro..

Ali jos uvijek nisam toliko dobro da mogu podnijeti samocu.

29.11.2015.

patetikus maksimus. sitnosatne letargije

lezim na kraju kreveta. kraj mene naizgled mirno spavaju moje mladje sestre. cetiri sata i pet minuta. ucila sam dokle sam se mogla natjerati. frustrira me sve ovo. uzasno tuzno.

pocela sam precesto spominjati rahmetli babu. mozda? uvijek sam svima pricala o njemu. sestre mi kazu da je to vjerovatno moj nacin da se nosim s tim. mama je sama u mostaru. ja nne znam kako cu se vratiti u taj grad i u onu kucu koju su njih dvoje skupa izgradili. sjetim se kako sam se prvu noc tu, u vlastitom krevetu, probudila naglo i vidjela babu kako sjedi na sredini sobe i gleda nas kako spavamo, prvi put u devet godina bez straha od delozacije. mi, naravno, nismo znale sta je delozacija, ali dolaskom u tu kucu smo ipak osjetili olaksanje. valjda je mami i babi pao ogroman kamen sa srca, pa se njihova uznemirenost prenesena i na nas povukla.

Soba pocinje suvise brzo da se hladi. sve sto zelim je biti sretna. bila sam kod psihologinje i proslo je iznenadjujuce dobro. nije mi rekla da sam umisljenj narcis. ukratko, deset sedmica cu ici njoj na razgovore, da bih uspjela da se promijenim kao osoba. mozda ce mi pomoci sama terapija, a mozda i placebo efekat. postoji mogucnost i da mi nista ne pomogne.

mama je sama u mostaru. ljudi je zovu da je tjese, ali razgovor preusmjere tako da ona mora tjesit njih. takvi ljidi su govna. mrzim to sto nisam kraj nje,iako zmam da bi smo se 90% vremena natezale oko gluposti.

iz nekog razloga ne mogu da spavam, a sklapanje recenica mi i ne ide plaho

26.11.2015.

bol, patnja, i oporavak(?)

slušam sablasni ezan za jaciju i osjećam da me vuče u ambis mojih neurednih unutarnjih soba, đe se zatvorim i patim od sujetitisa i preseravanjitisa. mrzim. biti. sama. nešto pročitah na nekom blogu kako se bliži nova godina i kako to toj osobi ništa ne znači. jebaji ga kume, meni znači hiljadu sjećanja na porodične dočeke kad nismo bili nekompletni. dan je pun okidača. konstantno sam na ivici suza. Eh jah. Nedostaje mi babuka. sinoć sam bila loše. Ono svojski loše. suicidalno loše. Tako to ide kod mene. pišem ovdje jer oprah ljude okolo. danas me đeko zagrlio i bilo je nekako neprirodno, našteljeno, ali i lijepo. Lijepo mi je misliti o tim prolaznim ljubavima i simpatijama jer tako ne boravim u sebi. tad sam u onom dijelu moje glave koji smišlja intrigantne zaplete i domišlja mogućnosti.

Ta sklonost nezdravim fiksacijama je moja osobina oduvijek. Hiperzaljubljiva emki. Ništa više. Ponekad poželim da nisam ovoliko osjećajna. Sad se ono pomisli na nešto umjereno, ali stvarno nije. Od onih sam što ništa ne osjećaju nekakvim zatomljenim intenzitetom. Kao kolerik. Depresivni kolerik? Ne znam.

Idem sutra kod psihologinje neke da pričam nešto pa da se ona igra sa mnom i da mi kaže da mora. da se mijenjam i da ne postoji čarolija, prijatelj, tableta ili sihir koji bi mi pomogao osim mene same. Nikad nisam bila kod psihologa jer je babo uvijek bio moj terapeut. Lažem jesam jednom, al sam bila mala i nisam bila iskrena i nisam znala šta se dešava, tako da se to ne pika. Ne znam kako to ide. Jel ja dođem, nazovem dobar dan, i krenem pričati???isplati li se 20 KM dat na to????? Ne znam. spava mi se. možda malo odspavam. možda. sutra ujutro ću đeki objašnjavat engleski. oprala sam džemper i košulju onim persilom koji PRE DI VNO miriše. Gladna sam. Nisam ništa jela čitav dan. Bolje biti gladan nego sentimentalan. Ehet. Jah. Tolko od mene za sad.

24.11.2015.

Sinoć opet nisam sanjala oca

oprah ljude okolo sve nešto a nikom konkretno da ispričam. svi mi izjavljuju saučešće i osjećam se čudno. možebit da sam u stanju šoka. nekako imam iznenadne napade tuge kad mi padne na pamet da babe više nema, kad se sjetim da je to stvarnost i pomislim na onu smrto(lo)vnicu na kapiji.

al opet ja sam glup insan i reagujem uobičajeno glupo i tupo na to sve. samo sam sumnjičava jer su se neki profinili iznenada, pa mi gadan osjećaj sažaljenja. ošišala sam se na kratki paž i sad za sad mi se sviđa. otkinula mi je oko 20 cm kose, al je bila tanka, tako da jej bolje ovako.

Ni danas nisam mogla da učim.

Sinoć sam sanjala nekakav gluho-i-daleko bilo san pun bluda, nekih svađa i svega. pred kraj se profinilo iznenada. i odjednom sam znala da sanjam i bi mi krivo što nisam babu sanjala. tad sam osjetila njegovu prisutnost iza mene. znam da je u svemu što radim - on.

Objekat moje afekcije, izvjesni Đeko, mi je tek dan poslije poslao poruku. nije pisalo ni "bašum sagosum", ni "svi smo Allahovi i Njemu se vraćamo", nego samo jedno srce Bila sam tako umorna od svih narikača, strini iz trećeg koljena, i govorenja "dostum sagosum. hvala."... ne znam. stid me je bilo poslije što me obradovala ta poruka od Đeke. Onda me je obuzeo deprimirajući osjećaj da je sve izgubljeno, da Đeko(kao ni onaj što će doći) nikada neće igrat šaha s mojim rahmetli babukom, da babo nikad nije postao dedo Meša i... svašta. i sad me obuzima taj osjećaj, al sam sva otupila. stid me je što sam zaljubljena i sad. stid me. ne znam. isto kao da je pogrešno baviti se tako nebitnim i prolaznim emocijama i ljudima. Znam da nikad neću upoznati nekog ko će biti plaho sličan mome babuki. patetična sam. al me boli briga.

Moram se riješiti psovki i iritantnih poštapalica u mom govoru. pokušat ću staviti jednu smiješnu priču na Elegije što mi je pala na pamet. ehet. tako.

19.11.2015.

kume

vako. možda znate moj "pravi" blog, možda znate moja dva "lažna" bloga đe pišem poeziju. možda me znate uživo. ne znam. to, na kraju krajeva, i nije plaho bitno. bitno je što mi je ovo prvi put u zadnjih pet godina otvaram blog da bih opisivala svoj dosadni život na krajnje nezanimljiv način. ne zajebavam se.

Još jedan od razloga što otvaram ovaj blog je taj što adresu sva tri moja bloga koja su sad otvorena (aktivne su sad samo elegije da nešto novo pišem) ima starija sestra jednog momka što ja il sam ograjisala il stvarno patim za njim. godi mi kada me čita, kada mi pofali nešto ovo ono, al mi je isto tako neugodno jer onda nemam pravo parodirati svoj odnos s njim onako kako bih željela

postoji par tema o kojima bih voljela pisati odmah, al sumnjam da bi to ljude plaho zanimalo. u sustini, znam da nikog ni ovo ne zanima, al se meni nešto piše pa eto. ko živ ko mrtav.

u ovom spektakularnom prvom postu ću ispričati nešto više o sebi, jer tako to obično ide.
1) pokušala sam se ubiti u maju
2) nisam opasna za okolinu, već samo za sebe
3) hiperzaljubljive sam prirode, lično mislim da nešto kompenziram
4) kad sam bila mala išla sam u muzičku
5) kad me neko pita što sam upisala medicinu, dobijem mini napad panike
6) sutra mi je ispit iz anatomije

nevezano za ovo, za razlilu od drugih mladića i đevojki mojih godina (zakoračili u dvadesete tek) koji sumnjaju da su: bipolarni, anksiozni, da imaju ADHD, da su depresivni, pa ih roditelji pošalju psihologu/doktoru pa im ovi daju terapije, u mene je jedno od roditelja, otac, psihijatar. On kaže da ja nemam nikakav patološki poremećaj mentalnog zdravlja, da sam samo jako lijena, razmažena i histerična. Nažalost, koliko god ja radije željela da mi dijagnosticiraju neki problem sa ultrakul nazivom i daju mi terapiju, jer bi tako učvrstila svoj imidž neshvaćene umjetnice, moj otac je upravu.

prije nego što će mu se stanje ponovo pogoršat, u onom kratkom periodu kada je izgledalo kao da neće morati amputirati i drugu nogu, bojao se za mene. a meni bi onda bivalo krivo, jer bih vidjela brigu u njegovim očima, maminim, od sestara... a to me je rastuživalo, i još uvijek me rastužuje. osjećam da sam im teret i kad bih mogla sad nestati bez traga, odmah bih pristala. ali, ne mogu. moram nastaviti živjeti ovaj život, mrzeći se svaki dan.

nešto mislim da nije plaho pametno da mi prvi post bude prevelik. pisat cu ja opet ako Bog da.